 | ||||||||||||||||||
| Статус угрожености: | ||||||||||||||||||
 Угрожени таксон (IUCN 2.3) | ||||||||||||||||||
| Систематика | ||||||||||||||||||
| ||||||||||||||||||
| Биномијална номенклатура | ||||||||||||||||||
| Enhydra lutris (Linnaeus, 1758) | ||||||||||||||||||
Распрострањеност морских видри (зелена: аљаска подврста, љубичаста: азијска подврста, жута: калифорнијска подврста; црвена линија: првобитна распрострањеност пре масовног лова)
| ||||||||||||||||||
| Екологија таксона | ||||||||||||||||||
Морска видра је велика врста видри пореклом са северногПацифика: од северног Јапана и Камчатке на истоку преко Алеутских острва и јужно до Калифорније. Најтежа од свих видри, као и од осталих припадника породице куна, морска видра је једина врста рода Enhydra.
Широко ловљена због свог скупоценог и префињеног крзна, морска видра има најгушће крзно међу свим осталим сисарима - више од 101.560 длака по cm². Поређења ради, људи у просеку имају 156 длака по квадратном cm. Од 1741. године па надаље, популације морских видри су толико биле смањене да су их људи довели до ивице истребљења на многим местима њиховог првобитног станишта. До 1911. године светска популација ових видри је процењена на само 1,000-2,000 јединки распоређених у 13 колонија. Временом је процењено да је од пола милиона до једног милиона видри убијено. Иако је неколико подврста и даље угрожено, од како су морске видре законом заштићене, њихово поновно увођење је показало позитивне резултате у многим подручјима.
Fizičke osobine
Mužjaci morske vidre teže od 22 do 45 kilograma, te većinom dostižu duljinu od 1.2 do 1.5 metara. Ženke su manje, teže od 14 do 33 kilograma i dosegnu duljinu od 1 do 1.4 metra. Mužjaci su obično 35% teži i 8% dulji, te imaju teže glave i vratove.
Vrsta ima izuzetno gusto smeđe ili crvenosmeđe krzno s gustoćom od 100.000 do 400.000 dlaka po kvadratnom centimetru. Glava, vrat i prsa svijetlije su boje od ostatka tijela. Krzno se sastoji od duge zaštitne dlake i sloja gustog donjeg krzna. Kada su čiste, zaštitne dlake u potpunosti su vodootporne, što dopušta donjem sloju krzna da zadržava zrak i ostaje suh, ali zahtijeva i vrlo brižljivo, redovno održavanje. Krzno drži hladnu vodu podalje od vidrine kože. Različito od ostalih morskih sisavaca, morske vidre nemaju potkožnu mast koja zadržava njihovu toplinu; sloj njihova potkožnog masnog tkiva debel je tek 1 cm.
Prednje su šape kratke s kandžama koje se mogu uvući, dok su stražnje šape dulje, djelomično spljoštene, s plivaćim kožicama. Peti prst na stražnjim šapama najdulji je, što im otežava kretanje na tlu. Rep je prilično kratak, zadebljan i mišićav. Morske vidre nemaju mirisne žlijezde. Njihove žlijezde lojnice izlučuju skvalen, kojeg je moguće pronaći i u ostalih sisavaca no u znatno malim koncentracijama.
Morske vidre imaju posebno prilagođenu kralješnicu i koštanu građu koja im dopušta veliku gipkost. Također imaju veliki kapacitet pluća u usporedbi s perajarima: 2 do 4 puta veći od njih. Morske vidre pohranjuju 66% kisika u svojim plućima, pa su velika pluća dobro prilagođena za kratka plitka uranjanja. Istovremeno, ovo pomaže pri uzgonu.
Morske vidre imaju zbijene kutnjake s glatkim vrhom; jedini su mesojedi s manje od četiri donjih sjekutića. Morske vidre imaju 38 kromosoma.
Lov i prehrana
Morske vidre love tijekom kratkih urona, često na morskom dnu. Uroni u prosjeku traju minutu, rijetko dulje od 4 minute. Jedini je morski sisavac sposoban podizati i okretati kamenje, što često čini svojim prednjim šapama tražeći plijen. Kako bi otkinula abalone s kamena, morska vidra udara abalonovu ljušturu koristeći veći kamen, u prosjeku s 45 udaraca u 15 sekundi. Morska vidra je također sposobna otkidati puževe i ostale organizme s kelpa, kopati duboko u mulju u potrazi za školjkama, i hvatati ribe svojim šapama. Morske se vidre hrane gotovo svakom vrstom dostupne morske hrane, uključujući morske ježince, rakove, školjke, hobotnice i lignje.
Morska vidra ima, obično ispod svake prednje noge, kožnu vrećicu koja se širi preko prsa. U ovu vrećicu (obično ispod lijeve prednje noge), životinja pohranjuje prikupljenu hranu koju donosi na površinu. Na površini, morske se vidre hrane dok plutaju na leđima. Kako bi otvorila ljušturu školjke, morska će vidra udarati školjku objema šapama o kamen oslonjen na njena prsa. Koristi donje sjekutiće kako bi dostigla do mesa školjkaša.Korištenje kamenja tijekom hranjenja i lova čini morsku vidru jednim od veoma rijetkih vrsta sisavaca koje se koriste alatom.
Divlje morske vidre moraju pojesti hranu u iznosu od 20-30% svoje tjelesne težine svakoga dana (morske vidre u zarobljeništvu jednu nešto manje), i u potrezi su za plijenom gotovo svakih 5 sati. Metabolizam morske vidre dva do tri puta je viši od kopnenog sisavca slične veličine. Imaju najnižu asimilacijsku učinkovitost mesojeda (82%), i prolazak hrane kroz utrobu traje samo 3 sata. Morske vidre lako gube toplinu u svom hladnom staništu, te radi toga moraju održavati visok metabolizam radi održavanja topline.
Morske vidre upotrebljavaju više morske vode od većine ostalih morskih sisavaca, vjerojatno radi visokog stvaranja uree iz visokoproteinske prehrane, kao i višeg sadržajaelektrolita u sastavu njihovog plijena od onog u ribe. Njihovi bubrezi komparativno su veći od bubrega ostalih sisavaca radi nadoknade spomenutog problema.
Morske se vidre većinom hrane u sumrak, najčešće u rano jutro ili uvečer.Majke uče svoje mladunce tehnikama lova, a mladunčad često zadržava majčine preference pri hranjenju.
Нема коментара:
Постави коментар