Медведи (Ursidae) су фамилија крупних сисара из реда звери (Carnivora). Медведи живе у различитим стаништима, од тропских до поларних и од планинских до равничарских. Од станишта зависи начин исхране медведа, мада је већина врста медведа омниворна. Највећи број врста медведа се храни корењем, бобицама, рибом.
Од давнина људи лове медведе користећи њихово месо за исхрану и крзно за одећу. Посматрајући пећинске медведе у потрази за храном, људи су могли закључити које врсте биљака су јестиве. Својим деловањем човек непрестано доприноси смањењу популације медведа, угрожавањем њихових станишта. Упркос закону о заштити медведа, људи и даље лове медведе, због хране, заштите имања и стоке, спортског лова, и традиционалне медицине.
Име медвед потиче из старословенског језика, а значило би „онај који зна где је мед". У основи имена налази се санскритска реч "веда", што значи „вид, знање“.
Морфолофија
Заједничке карактеристике свих медведа су крупно тело, прекривеност густим крзном, кратак реп, одлично чуло слуха и чуло мириса , могућност да стоје на задњим ногама (и ходају само на њима на веома кратким релацијама), широке шапе, и округле уши. Боја длаке зависи од врсте, и варира од потпуно беле, светле, или крем, до црно беле, потпуно црне или мрке. Имају по пет прстију на предњим и задњим шапама, који се завршавају снажним, дугачким канџама, које не могу увлачити. Трчећи медведи постижу брзину од 50 km/h.
Снажна вилица има сва обележја месождера: веома снажни очњаци, карактеристични секутићи и дерачи. Имају 32 – 42 зуба, зависно од станишта и начина исхране. Неким врстама медведа недостају горњи и доњи преткутњаци, а код којих постоје, мали су и нису у функцији жвакања хране. Површине кутњака нешто су равније него код осталих звери што указује да медведи нису само месождери. Они су прави сваштоједи. Једу све: од отпадака и стрвина преко биља, воћа, бобица, меда, до рибе и меса.
Медведи имају веома развијено чуло мириса. Осете мирис на даљини већој од једног километра. Чуло вида је слабије развијено, али разазнају боје, што им помаже при идентификацији хране.
Без обзира на врсту, мужјаци су крупнији од женки, али што је врста медведа крупнија, већа је и разлика између мужјака и женки. Мужјак поларног медведа може бити и два пута већи од женке, док је код сунчаног медведа разлика између мужјака и женке само у тежини. Сазнања о дужини живота медведа нису поуздана. Претпоставља се да живе 25 до 40 година. Медведи у дивљини живе краће од оних у зоо-вртовима.
Порекло
Медведи су најмлађа породица месождера. Развили су се током еоцена од заједничког претка Миацида, (месождера сличном ласици који се пење по дрвећу), пре око 50 милиона година. Предак свих данашњих медведа јеUrsavus elemensis. Настао је у Евроазији пре 18 – 25 милиона година. Месождер величине лисице, лови по врховима дрвећа, а исхрану употпуњује деловима биљака и инсектима. Током времена медведи су се проширили и на просторе Северне Америке. Фосилни остаци указују да су медведи некада живели и у Африци.
Данас је општеприхваћено да постоји осам врста из породице медведа. Постојала је и девета – пећински медвед - Ursus spelaeus, који је изумро крајем последњег леденог доба пре 10.000 година. Мрки медвед настањује просторе Европе, Азије и Северне америке, бели или поларни медвед живи окоАрктика, амерички црни медвед у Северној Америци, црни медвед у Азији, сунчани медвед у југоисточној Азији, медвед наочар у Јужној Америци, уснати медвед у Азији и велика панда такође у Аziji.
Нема коментара:
Постави коментар